Naslov teksta je svesno „ istrgnut“ iz jednog intervjua Dobrosava Boba Živkovića, a sa namerom da se kroz tu sintagmu pokuša dati smisaona i društvena vrednost kalendaru Štamparije Mačinković za 2021. godinu, u čijoj su realizaciji učestvovali i Ana Vehauc, Slobodan Jovanović Coba i štamparija Tipografuk Plus. Svakako, da je učestvovao i Radoslav Mačinković Macan, na svoj način – dajući potpunu slobodu Bobu da „nacrta“ šta misli da bi trebalo…
Negde krajem maja, Macan mi je rekao, da Bob počeo da nešto „crta“ za Kalendar. Tih dana na zvaničnom Instagram profilu kompanije Pirelli objavljeno je „Kalendar na čekanju“. Tačnije bela pozadina, logo i ispis „Kalendar na čekanju“ uz tekst: „Svake godine imamo san u okviru našeg Kalendara: da inspirišemo, da uzbuđujemo, da oduševljavamo. Ove godine naš san mora da bude taj da svet pobedi pretnju COVID 19 virusa i da se izleči. To je naš proritet. Iako smo obustavili fotografisanje i kalendarski san stavili na čekanje, želimo zajedno da ciljamo ka zvezdama“.
Veliki Pirelli i kultni Pirellijev Kalendar… Da ne bih ostao nedorečen, Pirelli je donirao „neke novce“ za borbu protiv virusa COVID 19, ali to nije tema, jer sama objava te vesti je izazvala publicitet, koji se meri ozbiljnim novcem u svetskim berzanskim krugovima. Svet, celi svet usled ovog virusa, možda nije baš nesrećan u punom značenju te reči, ali svakako je manje srećan i opravdano zabrinut.
Mali dodatak „istrgnutom“ naslovu – Bob je tačno rekao: „Ilustracija je nepristanje na nesreću“. Sintetizujem Bobove izjave, koje inače retko i škrto daje i pronalazim: „Svet: Sutra će deca koja su u životu učila iz mojih knjiga porasti. I sutra će ta deca graditi i vladati svetom. Onako, kako su čitala u mojim knjigama. Ja sam već promenio svet, samo čekamo da porastu deca“.
Najmanje je ovaj Kalendar namenjen deci, jer Bobov izraz, misli, osjećaji i osjećanja, primarno estetski i komunikacijski tako neosetno oplemenjeni Cobinim kalendarujumom, koji se „samo“ uklopio u jedinstvenu celinu, dobio je smisaonu društvenu vrednost nad kojima čovek, pored početnog oduševljenja, itekako bi trebalo da se zamisli. Ovaj Kalendar bi se mogao posmatrati i kao trinaestolisna knjiga, koju bi mi odrasli trebalo da čitamo ili listamo, zavisno od afiniteta, dok deca rastu…
Heraklit je tvrdio da čovek postaje najbliži sebi, kada postigne onakvu ozbiljnost, koju ima dete dok se igra… I sam Bob za sebe kaže da dok radi, pokušava da se igra i da mu je to izazov…
U dečjoj igri je dubok smisao. „ Igrajući“ se porukama i ilustracijama, na svakom listu ponaosob, ovaj Kalendar nas suočava sa nama samima, nudeći nam nesebično mogućnost, da se svako od nas suoči sa sobom samim. I da se zamisli nad mišlju – ne broji se život godinama, već koliko je života u godinama bilo… Ili koliko ga ima? Varirajacije na ovu temu su potpuno otvorene i svako od nas na to pitanje ima odgovor ili stav, koji drži za sebe ili ga deli sa najbližima.
Gledajući objektivno, vreme jeste merljiva veličina… prošlo, sadašnje, buduće i tempo prolaženja tog vremena je manje – više isti. Međutim, doživljaj vremena je subjektivan. Ono prolazi drugačije – u zavisnosti šta radimo, gde smo, s kim… Stoga je i ovaj tekst krajnje subjektivan: Ovaj Kalendar, inspiriše i oduševljava. Ne poznajem Boba dovoljno dobro, ali verovatno će se i on iznenaditi kad ovo bude čitao, jer sam od njegovih „klasića“ sa Akadmije saznao da je bio i ostao „veliko dete“. Macana poznajem četvrt veka i smelo tvrdim da se u velikom čoveku u suštini krije razigrano dete. E, sad produkt Bobove i Macanove saradnje, koja traje više od petnaest godina su ozbiljna, vrlo ozbiljna dela! Kako? Mislim, dakle ne tvrdim, da njih pokreće želja koja ne prestaje ispunjenjem želja, već da svako novo ostvarenje podstiče njihovu novu želju za novim ostvarenjenjem. Jer, kako drugačije objasniti, ma kako delovalo pretendeciozno – a jeste, dok svetski privredni giganti svetu nude „Kalenadar na čekanju“ , da se jedna porodična firma usudi i nudi „Kalendar za gledanje“. Usuditi se, to je cena napretka. I nije to nikakva tajna. Ovaj Kalendar kao kontinuitet već petnaest godina je potvrda toga,
U umetničkom smislu, u Kalendaru se tekstualna poruka ne ilustruje, niti se ilustracija tekstualnom porukom komentariše, mada tako deluje na prvi pogled. Prvi utisak jeste najjači, ali je poslednji najrealniji – jedno je od pravila kad se umetničko delo sagledava. Što se ovog Kalendara tiče nije tako. Prvi utisak je nekako začudan, pa postaje jak i kako prolaze trenuci koji čine vreme, postaje sve jači i jači.
Umesto kraja teksta, moj krajnje subjektivan utisak ovog Kalendara. Briga o deci je najveća umetnost ovog sveta u ovom vremenu dok ona odrastaju i dok ne porastu. Umetnost je sredstvo za život duše.
U tom smislu, porukama ovog Kalendara, taj cilj ako nije dosegnut, onda je bar postavljen. Svima nama.
Ljubomir M. Ratković